Banat. Vojvodina. Srbija. Jedno čudno, sunčano i vetrovito jutro na jezeru Kraljevac kraj Deliblata.
Malo pecenja manića i pripreme pite za popodne dok smo čekali plovidbu jezerom. Električni motor na čamcu, čuvanje jezera onako kako treba i divna priča posvećenih ljudi…o nastanku jezera, o pesku koji doleće sa Karpata, o osam miliona godina staroj ribljoj vrsti koja u jezeru živi u jatima…
Zatim, dolazak do Deliblatske čarde na “lagani” doručak.
Odatle, kamperima kroz peščaru do Zagajačkih brda do kojih se u jednom delu vozimo kroz četiri kilometra peščarske prerije i prašine… Istina, kasnije smo otkrili i bolji prilaz brdima iz sela Šušara koji nije obeležen jer se nekom tako može. Ali, sve skupa baš prava avantura čistih lepota.
Dobro, red je pomenuti i one namrgođene a bome i agresivne iz Vojvodinašuma koji nisu našli za shodno da požele gostima dobrodošlicu ali jesu da nam saopšte da ne možemo biti u peščari bez njihove dozvole bez obzira što smo kupili ulaznice. U znak zahvalnosti nikada nećemo zaboraviti reči koje su grmeli o procedurama i pretnje koje su upućivali.
Sve i da su nas nasekirali, a nisu, spokoj kampa Oaza pokraj Bele crkve u koji smo se ponovo vratili i čudesa koja Lidija Piroski sprema u moćnoj mašini zvanoj Weber roštilj…krunisali su ceo današnji dan.
I dok kiša spira deliblstsku prašinu sa kampera, mi imamo vreme za knjige i odmor i razmišljanje na temu kako mi možemo pričanjem priča o lepotama koje imamo da im naudimo dok ih oni, takođe bez procedura i dozvola, nemilosrdno seku. Sutra ranom zorom, na skelu pa dalje na put.
No responses yet